Zamolili smo nekoliko prijatelja Muzeja grada Trogira da se prigodno - u se vrime godišća - prisjete Badnjaka i Božića u Trogiru njihova djetinjstva.
Sjećanja koja smo prikupili prožeta su blagdanskom toplinom, dječjim uncutarijama, okusom fritula, mirisom bakalara i smrića, zvukovima potajnog otvaranja bombona u karti, a ponajviše vedrim duhom prošlih Božića. Nostalgične zapise Marina Giljanovića, Đine Harašić, Ivanke - Đovane Idvorac, Dunje Kalilić, Nane Novak, Dine Rožić, Katje Tramontane i Tomislava Šantića donosimo u pratnji jednako nostalgičnih božićnih čestitki koje se čuvaju u Muzeju grada Trogira, a koje su nekih prošlih Božića primili članovi obitelji Sentinella i Karli.
Vjerujemo da ćete se čitajući ova sjećanja osmjehnuti, da će vas ove "božićne beside" obradovati i potaknuti da i sami zabilježite vlastita sjećanja na neki davni ili manje davni Božić u Trogiru.
Uz neizmjernu zahvalnost autorima ovih svjedočanstava poklanjamo vam ovu malu online zbirku prepunu velikih emocija za Božić 2020. godine.
Na dobro van doša Badnji dan i sritan Božić svima!
Vaš Muzej grada Trogira
Napomena: ukoliko su vam slova na prikazu previše sitna za čitanje, tekstove sjećanja na Božić donosimo ispod samih vizuala.
"Kad celjade dođe o ove nike godine, kad triba kontat koliko je još ostalo godin na toli, misli često odletu nazad u ditinjstvo i u one sritne, lipe i bezbrižne dane. Ta vracanja u prošlost posebno su cesta u dane fjere oko Božića. I sad cutin vonj onoga bora (jelke) ca bi ga otac donija doma, oni lipi vonj smole koji prodire duboko duboko u diciju dušu i di je do danas ostavija sinjal. Letu misli i na šufit di su se u jednome starome baulu cuvale ka svetinja figure Marije, Josipa,malega Isusica, tri kralja i pastiri sa ovcama, a tu je bija i oni nesritni tovar ca se mašija slame iz jaslic, a vol je to sve kurbanjski gleda i nije se tija mišat u magareca posla. A opet tu su bili i oni „cakleni“ baluni, zvona , gljive i ticice na štipalicu. Ni bilo svitli ka danas koje oceš vele nego su se palile male šterike koje su jemale svoje nosace i opet na štipunicu, na vrh bora se meća vrh i to je bilo bitno koji je... oli špic,oli zvizda… jerbo oni sa zvizdon je bija malo prihvatljiviji dežurnin dušebrižnicima iz susistva koji su „bacali na crveno“… a bilo ih je, bilo.😊
Svakome ditetu te uspomene na kicenje bora i stivavanje mahovine sa jaslicama podno njega bija je pravi godimenat. A ja san jema povlasticu sudjelovat i u drugome kicenju i stivavanju, u crikvu svetoga Ivana (Lovre). Časna Zdravka bi okupila dicu koja su išla na dotrine, a posebno nas male ministrante da jon pomažemo i tako bi dobili pravo stalno bit oko tih jaslica koje su uvik bile ono nešto posebno u gradu. Ta privilegija muvanja ciloga dana oko jaslica bila je posebno draga nama malo, ajmo rec, življon dici (da nerecen nađavla) zato ca bi svit zna bacat u te jaslice munitu, a znala je doletit i ona o karte zelena o 5 dinari ca je na njon bila mlaja zena sa srpon u ruke, a posebno veselje je bilo kad bi tamo naša svoje misto oni rudar o 10 dinari, a e, a mi smo se znali mašit i strpat po koji komad u škaršelu (nije za pofalit se... ma je bilo tako).
Osin duploga stivavanja jaslic, posebno veselje nas dice bilo je oko toga ca ce otac donit doma živoga tukca. E dobro ste procitali živoga tukca. U ta vrimena ni bilo rashladnih viltrina, butiga di moš vazet tukca ka te voja i donit ga doma za božicni rucak. Tukca se po godine prije bezeciralo kod poznatoga svita na selo u Labinu (ovomen našeme dalmatinskome ca je tu gori odma iza Brnistrovice) jerbo ca je siguro siguro je, a i koj je vidija ne jemat tukca na stolu u ti dan. A onda i ko more platit onu đeloziju o susidi koji nisu bili baš te srice „uvatit“ tukca. E ti tukac bi ariva i desetak dani prije Isusicevog rođendana i dobija bi svoju posebnu kapunjeru na šufitu. Kapunjera je bila jedan dil šufita prigrađen i ucinjen ka kokošinjac kojomen su vrata bila drveni okvir sa ramadon. Lipi jedan dil ispod abaina,tako da beštije jemaju dosta svitla, a i arije jer se abain moga i malo nadignit.Ti kokošinjac je bija tod od starine, tod su generacije i generacije držale kokoši. A ni potriba govorit ca je u te zemane znacilo jemat svoje jaje i svoju kokoš i to gori poviše glave na šufitu. I tako bi mi dica provodili cile dane na šufitu di bi kokolavali našeg novog kompanjona tukca koji je zadnje dane cinija u nas na šufitu .
Uz jaslice odma se nadožuntaju i sicanja na Ponocku u Svetoga Ivana koju su držala dva Iva - pokojni don (Đurđević) i pomocni biskup (Gugić). Sicanje na oblacenje u ministrantsku monturu ( bilu košuju na buf rukave i crvenu kotulu ) a posebno na lica naših susida iz grada koji su podlakceni na zid o Cimatorija, iz njima znanih razloga, sinjavali ko gre na misu... ali to je štorija koju triba izcidit iz duše i sicanja nekon drugon prilikon..."
Marin Giljanović
"Došla u vrtić. Malene se curice uspričale. Sutra ću dobiti dar ispod kušina, govori mi prijateljica. Bila sam uzbuđena. Moja sveta Luce, meni, bratu Duji i Vinku donese poklon ispod kušina. Jedva sam zaspala, šta ću dobiti. Budim se, podignem kušin. Bila je to mamina bičva puna svačega. Iskrenen je nasrid kreveta. Jedna naranča, jabuka, kruška, suvih smokava, mala čokolada i bomboni u sjajnom papiru s ricavim krajima. Te bombone smo kitili na bor... i ponekog pojeli. I tako su se dočekivali Božić i Nova godina, s puno ljubavi i smijeha.
Sićan se da bi se mi dica skupili s košaricama, pa bih išli krlelezat od kuće do kuće . Pjevali bi: „Ja sam mali rebac doša sam vam krlelezat, tko smokvu tko grozdić na dobro Vam doša Božić.“"Đina Harašić
"Dvanaesti je meni najdraži misec u godini. Pripreme za Božić i Badnjak već bi počele par dana ranije, jer se moralo sve očistiti i oprati kuću i dvor. Moja pok. baba Đovana je uvik govorila: „Ako nisi sredila dvor, šporkat ćeš kuću.“. Čiste kuće i dvora dočekali bi najprije Badnjak, dan kad sam ja imala dvostruki razlog za slavlje, jer mi je to i rođendan. Na taj dan smo uvik spremali bakalar na bilo i brujet. Cila ulica bi mirisala, iz svake kuće isti miris. Mater bi popodne išla u šumu i ubrala smrić, jer nije bilo jelki, i onda bi mi sestre uvečer kitile. Ukrasi su bili bomboni u karti u svim bojama. Bombone nam je donosio otac koji je radio u dućan. A imali smo i prave balune koje je prvi radio moj pok. barba Frane Bilić – Dura, koji je radio kod privatnika Madirace.
Uvečer su se pravile fritule od krumpira... Tako bi mi djeca Božić dočekali uz fritule i igru na tonbulu, čovječe ne ljuti se ili trlju.
Za Božić je bila cila obitelj na okupu, za ručkon koji se sastojao od juve, tuke, salate i sarme. Poslije bi se sladili našin domaćin kolačima – pandolat, rafioli, kroštule i utopljenci. Taj dan se nije išlo u posjete, već sutradan, kada bi se išlo čestitati rodbini i prijateljima."
Ivanka Idvorac - Đovana
KUGLICA
Ovaj ću put dodati malo vanilije. Nisam nikad do sada. Lani sam dodala više cimeta, činilo mi se da je baš to ono zbog čega je okus bio bolji. Čokolada u prahu je bila moja tajna. Svi bi rekli kako osjećaju neki poseban okus, ali nitko nikad nije uspio pogoditi točne sastojke, a ja sam se ponosno, možda čak i umišljeno, smijuckala i smijuckala. A bilo je vrlo jednostavno: čokolada, oraščić i malo maraskina, naravno, u točno odmjerenoj dozi koju sam ja godinama "studirala" i "studirala".
I, evo, sve je u mikseru, ovaj put je i vanilija unutra.
Navukla sam plastične rukavice, zagrabila rukom u smjesu, stisnula je u šaci i prva je kuglica iskočila. Veselo se vrti u užarenom ulju, sva je sretna što je puna tajnih sastojaka; svi volimo tajne, Božić je doba kad se radujemo otkriću još neke nove čudesne tajne. Svaka ukrasna kuglica na okićenom boru ima svoj sjaj, valjda i ona krije tajnu svoga blistaja, ali čeka i novu.
Moja kuglica, sva vrela i još sjajna od ulja, željno upija šećer u prahu. Ne mogu dočekati da se potpuno ohladi, pušem u nju i – gotovo! U ustima je.
Ajme, koja slast! Ma, nikad ovako ukusna kao ovaj put. Napokon. Otkrila sam tajni sastojak. I progutala i drugu kuglicu. Lako je i ona kliznula niz grlo i ostavila na jeziku slador svoje čarobne slasnosti, koju sam, eto, konačno ja stvorila.
I onda sam zastala. Slador je zastao negdje na putu u moju nutrinu. Čeka.
Moja ruka u tijestu, nova kuglica na vidiku, ali zastaje. I ruka. I kuglica. Čekaju. Još šećera? Dobit će ga u prahu. Nije im dosta? Zatvorim načas oči. I dođe mi slika. Djedova kuća, moja teta Lenka, ispred nje velika duboka terina puna tijesta, u ruci duga drvena žlica kojom tuče tijesto. Oko nje u kuhinji vrtimo se mi, njezini nećaci, i svaki čas netko od nas uvali ruku u tijesto, stisne i izbaci kuglicu, a teta je zahvati žličicom i spusti u vrelo ulje. Smijemo se, tijesto nam se lijepi za prste, za odjeću, pada po podu, teta nešto mrmlja da nismo oprali ruke, ali i smije se skupa s nama i čvrsto drži onu dugu drvenu žlicu u ruci. I tuče tijesto. Svaka nova kuglica slađa je od prethodne. Ne treba ih posipati šećerom u prahu. Sjajne, mirisne, pune šećera s naših dječjih prstiju, pune tajnih sastojaka naših užarenih zjenica, slatkog praha mrmljanja tete Lenke i nevidljivih zrnaca čuda ljubavi u staroj kuhinji. Najbolje fritule mojih Božića iz djetinjstva.
U tome je tajna.Dunja Kalilić
„Trogir je jako čudan grad, a opet nekako poseban. U doba mog djetinjstva, a kasnije u vrijeme moje mladosti, Božić je imao posebno mjesto. Na Badnji dan cili je grad vonja po bakalaru. Od jutra bi se frigale fritule. Kako je nama kužina bila u prizemlju svaku malo bi neko svratija poist koju fritulu i popit malo travarice.Prvu terinu isfrigani fritul nosila bi u Komitet Seki Svalinovoj, pok.Ivanki Rožić i Lovri Kataliniću, pa onda bi me mater poslala da odnesem susidima. Skupila bi se klapa iz ulice s koficama u ruci i krenili bi od kuće do kuće krlelezat, a otprilike je to išlo ovako:
„Ja sam mali rebac
doša sam vam krlelezat,
tko smokvu,tko grozdić,
na dobro van doša Božić.
Otvarajte škafetine
Izvadite galetine
Otvarajte armerune
izvadite botiljune.“Ako te darivaju nastaviš dalje:„U gori je žir ovoj kući mir.“Ako ne dobiješ ništa nastavak glasi:„U gori je čaval u ovoj kući đaval.“Obidvalavala je familja, naravno bakalar i fritule. Bor bi se kupija dan, dva prije pa bi se na Badnjak kitio. Važnije od bora su bile jaslice. Išli bi po brdu brati mahovinu da sve bude lipo. Tako bi došla večer i spremalo se za misu. E to si tribala vidi! Pelc kapoti (kaputi od krzna) ili kapoti od najkvalitetnija materija, a oko vrata im kune, lisice, zečje krzno... Bila je modna revija kapa i kapelina. Zbog Bozzotijeve mise Trogirani su dolazili odakle god. Blizu sakristije ti je zvono. Dr. Mijo Slade je dolazio taj dan da bi na Badnji dan i Božić moga zvoniti. Imali smo, ja to zovem, paralelno slušanje mise. Jedni slušali u katedrali, a to su ka vjernici, a ovi drugi koji su ka nevjernici šetali su gori doli po pjaci (tako se prije šetalo) i slušali misu. Kad bi misa bila gotova ne bi se išlo doma nego bi se ostalo na pjacu malo poćakulat i onda bi se razišli. Ovi iz grada išli bi kod prijatelja na fritule. Puno je svita išlo na Ponoćku, a ona bi se produžila i 2,3 ure jer bi se učinija koji đir. Čestitali... i doma.“Nane Novak
"Moja mater Maria rodila me na Malariju 1952. godine. Živili smo u Trogiru, iza škole. U kući obitelji Buble stali smo mater, otac, baba, barba i ja. Kad san imala 8 godin dva dana prije Božića, mater mi je rodila sestru. Ne pantin baš jasno sve detalje, ali i sad se sićan okusa rižota šta mi ga je otac skuva, koliko mi je bija lip.
Taman na Božić mater i sestra došle su doma. Materina sestra Ivanka i njezin sin Ante došli su na babine i malo pomoć po kući šta triba. Teta je išla do dućana. Kad se vraćala iza kantuna su je dočekale dvi ciganke, nabile joj vriću na glavu i cilu je istamburale. Teta je vikala „Zakrakunajte vrata“ jer se bojala da ćedu nan uć u kuću. Njezin sin Ante, koji je u to vrime ima isto 8 godin, uzme pošadu, krene za njima i viče: „Zaklat ću vas šta ste mi mater istukle!“. Ciganke su pobigle, teta je bila sva istučena, a Ante ponosan šta je spasija mater. Meni je do danas ostalo sjećanje na ti Božić."
Dina Rožić
"Udala san se u Trogir, u Rožićevu kuću, kad san ima 20 godin. Moj svekar Marin svaku je godinu kitija bor na Badnjak. Ima je više od sto baluni šta mu ih je radija šjor Zvone Munitić. Šjor zoven je ima svoju butigu di je prodava balune za bor. Toga, moga prvoga Božića, pošalje mene dida Marin na šufit, da donesen balune. Dođen gori, gledan... puno škatuli... sve lipo vezano tankin konopon. Uzmen kutije i krenen niza skale. Pukne konop! Padne škatula i svi baluni popadaju! Sve se porazbivalo. Dida Marin viče: „Ajme meni sve mi je razbila! Sta mi je ovo ucinila?!“. Beštima je, plaka svoje balune. Nikad mi nije oprostija, pribotunava mi je balune godinama. Bilo je ajme meni!"
Dina Rožić
"Bija je dan prije Badnjega dana. Mater je činila rafijole i fritule. Ja mala trčkarala san oko nje. Nisan jon dala bira, činila san dešpete. Bila san propiju đavla. Moj dida Visko, reka bi da san javlu iz torbe ispala. Kako mater nije mogla s menon izać na kraj, dala mi je večeru i mekla me leć, da more u miru radit.
Stali smo u internat, oli kako rečedu naši Trogirani, u osan kuć. Spali smo u prizemje.
Ja san van puno volila babu i didu. Dok san tako ležala, padne mi na pamet poć u njih. Bila je već mrkla noć, zdignen se, otvorin ponistru i dreto u babe. Stali su blizu nas. Partila ja, nisu me vidili, mala prifrigana, prošla san kroza konobu, a me ne bi vidili i more bit vratili doma, pa uza skale, polako se libila da me ne čujedu, ulizla u komoru, tirala za sobon vrata i zajtila se u kočetu.
Pokrila san se sukancen po glavi i zaspala.
U nika doba mater išla povirit jel spavan, a mene nima. Nastala je trka, iskali su me po cilome susistvu, mene nima.
Mater se sitila poć vidit u babe.
Došla je u njih i pita jesu li me vidili, baba jon govori, nismo čerce, a di ti je dite, u ovu uru je iskeš. Pripali se oni da me nije kokod ukreja. Baba se siti i gre povirit gori na pod.
Otvori vrata, zove mater da dojde vidit kako spavan ka anđel usridu.
Ostavili su me, nisu me tili budit.
Svanilo je lipo Badnje jutro, baba me zdigla, sve ispripovidala i poslala me doma.
Znala san ča slidi, ma me ni bilo briga, jerbo san uživala spavat s babon i didon.
Mater je vazela čačin kajiš i dočekala me na vrata s ričiman „Oćeš jopet poć brez pitanja?“ i udri po meni. Plakala san i vikala „Neću majko nikad višje!“.
Tri smo sestre, brat se još ni bija rodija. Dobile smo marendu i fritul za osladit justa. Puno san ih volila. Svaku malo ka bi se mater makla, ja na terinu. Ove dvi sestre bile su mlaje, morale su me slušat, ja san bila „kapo“.
Ćaća je iša u gradinu ubrat smrić, a mi smo jedva čekali ka će se vratit da ga okitimo. Donija ga je, meka na stalak i počelo je kićenje. Bilo je to di koji balun i puno bonboncini u kartu u bojama. Bilo ih je svih koluri. Mater i ja smo sve lipo uredile. Rekla mi je da ne smin ticat te bonbone dokeln ne projde Božić i Nova godina.
Dobro je, rekla san, a jedva čekala da se makne. Omar san skalala jedan, pojila s guston i kartu lipo smotala pa vratila na misto.
Tako san van ja lipo, jedan po jedan, izila sve bonbone. Jo, je su mi bili dragi. Ma ko bi to moga čekat do poza Nove godine.
Došla je noć, mater nas mekla leć. Stala san atento, čekala da svi zaspedu, a u miru moren na fritule, ono malo ča je još ostalo. Puno san ih volila, a apožito kad bi prinoćile i oni se cukar rastopija, šupala bi u ti cukar, i nisan mogla fermat doklen sve nisan samaštrala.
Eto osvanilo je i lipo božićno jutro. Zdigle smo se, sestre oćedu fritule, mater gre vazest terinu, a terina prazna.
Kate, ko je izija fritule, pitala je mater. Znala je koga će.
Nisan ja, ne znan, odgovaran, more bit da jemamo miša u kuću, more bit da je on.
Je, je... znan ja koji je to miš, sa ćeš jopet ovancat! Vazela je kajiš, dobila san porciju po drugi put u dva dana.
Ni me bilo briga, dobila san porciju, al san izila ono ča najviše volin, fritule i bonboncine... i to one lipe slake u kartu."Katja Tramontana
"Ja sam mali rebac,
doša sam vam krlelezat,
ko smokvu ko grozdić,
nek vam dođe sretan Božić ..."
U takvom ozračju dočekivali smo Božić, a dječje noćno ludovanje ulicama i bučnu igru "Na Hajduke" zamijenili smo krlelezanjem od vrata do vrata.
U košaricu, pletenu od vrbina pruća, primali smo darove od dobrih vjernih domaćina. Kada bi se napunila košarica sa suvim smokvama, mendulama, orasima i po kojim bombonom od karameliziranog cukra, tzv. "cukar de orzo"; to bi međusobno podilili u uličici kod sv.Petra, pri cmizdravim svitlom. Razišli bi se kućama kad bi nas matere poimenice dozivale, da svit pustimo u miru spavat.
Bor bi išli ubrat u Muline u sami mrak da izbjegnemo lugare koji su u te dane patrolirali šumom.
Za božićni ručak obavezno se pekla tuka, a kupili bi je o sv.Tomi koji se štova 21. prosinca.
Na Badnjak se postilo i za ručak se spremao bakalar na brujet, a pred večer frigale fritule. Moja mater bakalar je kuvala u suside da zavara "žbire" koji su "krstarili" gradom i njušili di se kuva bakalar.
U to vrime grad je vonja i po mladom maslinovom ulju šta se činilo u uljari kod crkve sv.Ivana.
Posebno je veselo bilo ložiti Badnjak isprid crkve sv. Dominika da se mogu ugrijati svi koji su došli na polnoćku misu. Mi dica morali smo poć doma leć. Nismo mogli zaspat i čekali smo zvona s crkve sv. Dominika i sv. Ivana da se u ponoć oglase i jave radosnu vijest da nam se rodija mali Isus.
Tomislav Šantić
Nadamo se da ste uživali u ovom prigodnom božićnom e-izdanju Muzeja grada Trogira.
Dragim prijateljima koji su nam darovali svoja sjećanja na trogirske Božiće još jednom od srca hvala! Možda su vas potaknuli da i vi zapišete svoja? Ukolko se to dogodi javite nam ih na Facebook MUZEJ GRADA TROGIRA, Instagram @trogirmuseum ili na adresu muzej.grada.trogira@gmail.com
Pripremila: Maja Maljković Zelalija
Ukoliko ne znate što biste, za Božić nam možete pokloniti dijeljenje ovog sadržaja na društvenim mrežama😁
Nema komentara:
Objavi komentar